in

Ispovjest zlostavljanog muškaraca: Supruga me silovala deset godina

Ogromna većina prijava za porodično nasilje potekne od žena

Ogromna većina prijava za porodično nasilje potekne od žena. Za života, trećina svih žena i djevojaka doživi neko fizičko ili seksualno nasilje, prema statistici Ujedinjenih nacija.

Značajno manje česti, i manje komentarisani, jesu napadi na muške partnere i članove porodice.

Porodično nasilje nad muškarcima je tabu tema u mnogim društvima, a žrtve često moraju da vode bitku same.

Jedan mlad čovek iz Ukrajine podelio je životnu priču sa BBC novinarima, pod uslovom da ostane anoniman.

Evo šta nam je ispričao, kao i savet kako prepoznati znakove porodičnog zlostavljanja i šta uraditi po tom pitanju.

Moja prva

Ne znam da li su moji prijatelji sumnjali nešto. Sve je sa strane izgledalo sjajno: nasmejana lica, puno prijatelja, mnogo novca, radost i samopouzdanje. Proputovali smo pola sveta zajedno.

Nisam morao da je se plašim dok smo putovali: ne bi me povredila pred drugima.

Najvažnije je bilo izbeći da ostanem nasamo sa njom.

Tek sam nedavno shvatio da me je moja bivša žena silovala 10 godina.

Ira je bila prva žena u mom životu. Upoznali smo se u ranim dvadesetim – ona je bila ta koja je pitala mene da li želim da izađemo.

Roditelji su mi rekli da moram smesta da se iselim čim počnem sa nekim da se zabavljam – započeti vezu značilo je odreći se porodice i krova nad glavom; u jednom danu morao sam da izgubim sve.

Bilo je to zastrašujuće. I tako sam mogao sebi da priuštim vezu tek kad sam uštedeo dovoljno novca da mogu da živim samostalno.

Manjak samopouzdanja

Uz sve to, moju majku je bila sramota od mene i toga kako sam izgledao – imao sam manjak samopouzdanja.

Moj prvi pokušaj seksa bio je sa Irom i tada sam to želeo.

Međutim, nije da je baš bilo normalno: bilo je bolno i agresivno. Naš prvi seks trajao je oko pet sati i posle me je sve bolelo.

Bila je opsednuta da mora da bude sperme na kraju. Trljala bi me sve dok se to nije desilo. U proseku, trajalo bi od jednog do dva sata.

Seks bi trebalo da je uživanje, ali za mene on nikad nije bio prijatan. Nisam imao nikakvog prethodnog iskustva, mislio sam da je to prosto tako i navikao sam se da pristajem na sve.

Uskoro sam, međutim, počeo i da odbijam. Ali to nju nikad ne bi zaustavilo.

Tad se pretvorilo u silovanje.

U klopci

Morao sam da otputujem u inostranstvo na dugo poslovno putovanje. Plašio sam se da ne izgubim Iru, pa sam je zamolio da pođe sa mnom.

Čak sam joj ponudio i da se prvo venčamo. Odbila je, ali je ipak pošla sa mnom.

Tako je sve počelo.

Bio sam preumoran od posla i samo sam želeo odmor, ali ona je počela da zahteva seks.

Pristao sam jednom, dvaput…

Govorila bi: „Želim to, treba mi to, i zato moraš, ajde, dugo sam već čekala.”

A ja bih odgovarao: „Ne, ne želim, hoću da odmaram, umoran sam.”

Onda bi me udarila i nisam mogao ništa. Grebala bi me dok ne prokrvarim, udarala bi me pesnicom.

Nikad ne bi ostavila tragove na mom licu – povređivala bi samo pokrivena mesta: moja prsa, leđa, ruke.

PROČITAJTE  Beba rođena sa sijedom kosom: "2020. je toliko stresna da se i bebe rađaju sijede"

Nisam se opirao zato što sam smatrao da je premlaćivanje žene nešto što je agresivno i pogrešno. Tako su me vaspitali roditelji.

Osećao sam se sićušno, slabašno i nisam mogao da pobegnem. Dobila bi ono što želi i uglavnom je ona bila odozgo.

Jednom sam pokušao da iznajmim zasebnu sobu za sebe u hotelu. Ali nisam poznavao jezik, pa me nisu razumeli na recepciji. Na kraju sam završio u klopci.

Plašio sam se povratka sa posla u hotel, tako da sam lutao po tržnom centru do zatvaranja.

Potom bih skitao po gradu. Bila je jesen, hladno i vlažno, a nisam poneo toplu odeću sa sobom.

I tako sam na kraju dobio urinarnu infekciju, prostatitis i temperaturu.

To, međutim, nije zaustavilo Iru: morao sam da uradim ono što je želela.

Vikendi su bili najgori: dešavalo bi se subotom ujutro i nedeljom uveče.

Brojao sam dane do povratka u Ukrajinu. Mislio sam da će to okončati našu vezu – ali nisam bio u pravu.

„Pokušavao sam da odem, ali sam odustao”

Uselio sam se nazad kod roditelja i nisam nameravao čak ni da budem u kontaktu sa Irom, a kamoli da živim s njom. Ali moji pokušaji da je se oslobodim potrajali su godinama.

Posvađali bismo se, a ja bih ugasio telefon i blokirao je svuda; sakrio bih se, ali bi ona dolazila i sedela sa druge strane zaključanih vrata. Zvala bi me i govorila mi da će sve biti u redu.

A ja bih joj se svaki put vratio. Strašno sam se plašio da ne ostanem sam.

Ispočetka sam mnogo puta pokušao da je ostavim, onda sve manje, da bih na kraju skroz odustao.

Insistirala je da se venčamo, i jesmo, iako ja to više nisam želeo.

Ira je bila ljubomorna na sve: moje prijatelje, moju porodicu. Gde god bih išao, uvek sam morao da je zovem.

„Zašto moram da idem na te konferencije?” „Zašto bih išao da se vidim s prijateljima?” Morao sam da budem stalno s njom, u njenom domašaju.

Nije mogla da ide nikuda bez mene – bio sam joj nekakva igračka koja je morala sve vreme da je zabavlja.

Ira nije imala posao – ja sam nas izdržavao, kuvao nam, čistio.

Iznajmljivali smo veliki stan sa dva kupatila. Bilo mi je zabranjeno da koristim glavno kupatilo i morao sam da koristim samo ono za „goste”.

Svakog jutra sam morao da čekam sa korišćenjem kupatila da se ona probudi u devet ili deset, inače bih joj remetio san.

Odlučila je da moramo da spavamo u odvojenim sobama, a moja soba nije imala ključ. Nikad nisam mogao da budem sam.

Kad bih uradio „nešto pogrešno”, ona bi vikala na mene i udarala me. To se dešavalo jednom dnevno ili svakih par dana.

Šta god da se desilo – ja sam za to bio kriv. Uporno sam slušao kakav joj muškarac treba, šta i kako treba sve da uradi.

Bio sam nemoćan i radio sam sve što je tražila od mene samo da bih izbegao njen gnev – izlive besa koji bi uskoro usledili.

Sećam se kako sam jednom silazio niz stepenice i ulazio u kola, uplakan. Ona je prošla pored mene i videla me.

Kad sam se vratio kući, rekla je da joj je žao, ali da ne može da se zaustavi.

PROČITAJTE  Preminuo glumac kojega svi znate po ulozi šefa Georgea Constanze u Seinfeldu

I tako bi narednog dana sve kretalo ispočetka. Bez obzira na to šta sam uradio i koliko sam se loše osećao, ništa se nije promenilo.

Nisam ni ja savršen. Da bih sve to izbegao , obično sam radio 10, 12, 14 sati dnevno, i vikendima i praznicima. Bilo je lako: neki ljudi piju – drugi rade.

„Počeo sam da pričam i nisam mogao da se zaustavim”

Kad se nalazite u jednoj takvoj situaciji, ne shvatate šta vam se dešava. Ne vidite izlaz i ne čujete nikoga.

Ni ne pomišljate na to da imate šanse za bekstvo, osećate se potpuno beznadežno.

Radio sam stvari koje nisam želeo da radim zato što sam navikao na to.

Uvek sam „dugovao” nešto svima i nikad nisam bio samo svoj. Pripadao sam baki, pripadao sam roditeljima – oduvek sam mislio da morate da žrtvujete sve zarad veze.

I tako sam žrtvovao svoje interese i sebe – tada mi je to delovalo normalno.

I tako je sve postalo samo još gore.

U početkua, to mi se samo nije dopadalo, ali na kraju, tokom poslednje tri ili četiri godine naše veze, seks bi kod mene pokretao stalne napade panike.

Desilo bi se svaki put kad bi Ira uspela da me ščepa i prisili na seks.

Kad bih se uspaničio, obično bih je odgurnuo od sebe, sakrio se i bežao – bežao bih od kuće, ili makar iz sobe..

Ira je mislila da imamo seksualnih problema zbog mene. I tako bi me svakih nekoliko godina vodila kod seksologa.

Kad god bih rekao da mi se nešto ne dopada i da prosto ne želim seks, rečeno mi je da sam ja problem.

Ćutao sam o zlostavljanju i silovanju.

Što se Ire tiče, ti odlasci kod seksologa bili su samo dokaz za njene argumente.

Progovorio sam o nasilju neposredno pred razvod. Počeo sam da pričam i nisam mogao da se zaustavim.

„Kako sam pronašao podršku i izlaz”

Bila je jesen, ležao sam u krevetu sa bronhitisom i temperaturom od 39-40 oko dve nedelje.

Sve to vreme niko nije došao da vidi šta je sa mnom. Tad sam shvatio da je moj život bezvredan i da niko ne bi ni primetio da sam tamo umro.

Bio je to trenutak proviđenja: užas, gađenje i neverovatno samosažaljenje. Želeo sam nekom da ispričam, ali nisam znao kome – ili kako.

Jednom sam otišao u kuću mojih roditelja kad oni nisu bilo tamo, samo da bih bio sam.

Surfovao sam internetom i ušao u neki čet koji je izleteo iz prozorčića za reklamu. Sve je bilo anonimno, kao da ne postojite.

Bilo je to prvi put da sam ispričao bilo šta o tome šta mi se dešava.

I dalje nisam shvatao da je to zlostavljanje, ali od tog trenutka sam počeo sve više da govorim: „Ne”.

Prvo se radilo o malim stvarima, bilo mi je važno da jasno odbijem umesto samo da ćutim. Kad god mi je trebala snaga da izdržim, setio bih se onih nedelja kad sam bio bolestan.

Na kraju sam našao porodičnog terapeuta, koji mi je pružio podršku.

I Ira i ja smo dobili vreme da govorimo tokom sesija, a njoj nije bilo dozvoljeno da me prekida. Tad sam prvi put progovorio o zlostavljanju.

PROČITAJTE  STRAVIČNA PRIČA IZ SRBIJE: Otela i mučila ljubavnika svog supruga, a sve je je snimljeno mobitelom

Bila je van sebe od besa, vikala je na mene i govorila da to nije istina.

Međutim, ubrzo posle toga je predložila razvod. Ne mislim da je to želela, mislim da je to bio njen pokušaj da me ućutka. Znao sam da neću dobiti drugu priliku i pristao sam.

Bio je red u jednoj kancelariji, pa smo otišli do druge. Mislio sam u sebi, moram da uspem u ovome dok još imam šansu.

I uspeli smo.

Kad sam podigao papire o razvodu mesec dana kasnije, bio je to najsrećniji dan u mom životu.

Jednog dana posle razvoda, viknuo sam joj: „Silovala si me!”

„Silovala sam te?”, odgovorila je. „Pa šta?”

Nisam znao šta na to da odgovorim i još uvek ne znam. Na neki način, priznala je šta je uradila, ali se uglavnom samo smejala tome.

Uselio sam se nazad kod roditelja, dao otkaz na poslu i ostao kod kuće nekoliko nedelja.

Plašio sam se da je ona tamo negde napolju, da motri na mene.

Jednog dana se ponovo pojavila i počela da kuca na vrata, potom da lupa, da viče. Mama mi je rekla da se uplašila.

Nasmejao sam se u sebi: „Mama, ne možeš ni da zamisliš…”

Morate da shvatite: to vas ubija

Nisam sakupljao dokaze i nisam pričao nikome.

Verovatno sam mogao da ispričam roditeljima, ali još sam od detinjstva znao da oni ne umeju da sačuvaju tajnu. Takođe, nisam znao kako da razgovaram sa prijateljima o stvarima koje su mi se dešavale.

Tražio sam grupe za podršku, ali u Ukrajini one postoje samo za žene. Konačno, pronašao sam onlajn zajednicu uzajamne pomoći za muškarce iz San Franciska.

Prvi psihoterapeut kod koga sam otišao u Ukrajini me je ismejao: „To ne ide tako – ona je žensko, ti si muško.” I tako sam promenio šest specijalista i sada konačno dobijam pomoć. Moralo je da prođe osam meseci pre nego što sam dozvolio nekom da me uhvati za ruku.

Razmišljao sam o tome da je odvedem na sud. Advokati su tvrdili da postoji šansa da izdejstvujem zabranu prilaska.

Ali sada mi to ne treba. Dugo vremena sam samo želeo da prizna šta je uradila i da mi se izvini.

I dalje ne radim i veoma mi je teško da svako ujutro ustanem iz kreveta. Nemam za šta da živim. Ne znam ni šta sam radio čitave prošle godine.

Znam samo da nikad neću imati novu vezu i nikad neću imati decu. Digao sam ruke od sebe.

Ali, do đavola, strašno sam dugo ćutao i to je napravilo ogromnu štetu!

Možda se u ovom trenutku negde u svetu nalazi neki momak u sličnoj situaciji i on će pročitati moju priču.

Mora da shvati: neće se završiti, ništa se neće popraviti, sve je ogroman haos koji nikad neće nestati sam od sebe i na kraju će te to ubiti. Ako to shvatiš, onda možda imaš neku šansu.

Ako primetite ili trpite nasilje – prijavite ga i potražite pomoć na besplatni broj 0800-100-007.

Za područje Vojvodine – SOS telefon je 0800-10-10-10, svakog radnog dana od 10 do 20 časova.

Zatražio u restoranu jelo bez šećera, soli i ulja. Evo šta su mu donijeli

Marija Šerifović se odvezla na beogradski aerodrom da pita kada ga otvaraju. Vratila se razočarana